Odvikavanje od očekivanja - ODOČEKIVAVANJE

I kako da život postane fer?

#Očekivali ste sve... i ništa, ili slabo nešto...

#Očekivali ste spasioca na belom konju, princezu, princa, deda mraza... nekoga ko će rešiti sve vaše probleme?!

#I na kraju, očekujete loše, pa kako bi drugačije i moglo biti?!

Ispunjenost, odnosno neispunjenost sopstvenih očekivanja nije nužno loša situacija, zavisi od celokupnog životnog konteksta! Od drugih očekujemo razumevanje, zahvalnost, odgovornost, istrajnost, podršku, od sebe često sve, mnogo više nego što možemo, ili ništa.

S jedne strane očekivanja su korisna, jer nas orijentišu da postavljamo sebi ciljeve, takmičimo se, postižemo rezultate, ostvarujemo se... Ali, ljudi često izjednačavaju potrebe, želje, zahteve sa očekivanjima!

Da li vi znate razliku?

Očekivanja se odnose na pretpostavku da ćemo se usmeriti u realizaciju nekog cilja, da ćemo taj cilj ostvariti i da ćemo za to biti adekvatno nagrađeni, ali to nužno nije uvek tako! Kada se očekivanja ne ostvare dolazi do razočarenja, nezadovoljstva i frustracije, a kada su očekivanja dugoročno osujećena i frustrirana i dodamo im "moranje" i "nužnost", to više nisu očekivanja, to postaju rigidni i kruti apsolutistički zahtevi, pa tada osoba sebe može uvesti u osećanja hroničnog besa, anksioznosti ili depresije.

Čekajući spacioca od sopstvenog života, naivno verujemo da će se nešto promeniti u željenom smeru za nas. Očekujemo da će neko videti i ceniti naše kvalitete i adekvatno uslišiti naše potrebe. To je jako naivno, bazirano na željama, a ne na iskustvu. I tako, čekajući da neko drugi uradi za nas ono što možemo i sami (a toga nismo svesni), oduzimamo sebi MOĆ! A pred drugu osobu bacamo OČEKIVANJA, i time narušavamo odnose (partnerske, poslovne) i kvalitet svog života.

Očekivanja su uglavnim bazirana na prošlim iskustvima i ona su okvir, odnosno, šema za buduća iskustva. Mi pamtimo ta iskustva iz proslosti kao značajna i ona nam služe kao okvir u kom ćemo se ponašati, koji generalizujemo na razne slične situacije, osobe ili odnose, da ne bismo svaki put iznova i iznova "trošili vreme". Problem je kada je to iskustvo negativno, kada smo osujećeni i sve ostalo gore pobrojano.

Kako se sa ovim nositi?

1.Težnju da potvrdite svoja očekivanja, zamenite težnjom da budete otvoreni prema okolnostima, ljudima i iskustvima.

2. Ne budite u otporu prema promeni, budite otvoreni i slobodni, koliko god to bilo teško.

3. Budite svesni sebe, okolnosti, i sebe u tim okolnostima. Svesnost je otrežnjujuća i donosi nam slobodu izbora.

I ovo je jedan zaplet i rasplet OČEKIVANJA OD SEBE. A šta sa njima?

Često od ljudi čujemo da od sebe očekuju da postignu svaki cilj, budu uspešni, priznati, završe školu, magistrate, doktorate, budu poštovani, voljeni, da za njih ima razumevanja.

Odakle uopšte (vama) takav odnos prema očekivanjima?

Svakako da su bazirana su na iskustvu iz dosadašnjeg životnog toka... detinjstva, odrastanja, odnosa sa roditeljima i značajnim drugima. Jer u detinjstvu nemamo mnogo izbora, i nemamo moć da menjamo okolnosti, takođe, ne biramo ljude sa kojima ćemo stupati u kontakt, roditelje, a često nemamo ni mogućnosti da branimo svoje potrebe i interese. Zato naše iskustvo pamti i mi ga prenosimo na nove situacije. Tada se kreira očekivanje da će se takve situacije dešavati i u budućnosti.

Npr, dete kome roditelj stalno govori požuri, kao odrasli biće stalno u nekom haosu, očekivaće da je dobar samo ako je brz i efikasan, pokušavajući tako da neutrališe nemoć. Onom kom se zadovoljavala apsolutno svaka potreba, uz popustljivo vaspitanje, očekivaće da mu se svi stavljaju na uslugu i ugađaju mu. Detetu kom nisu dozvoljavali da izrazi mišljenje i koje je slušalo "pozdravi se, ne budi nevaspitan" ili "ja sam uvek bila odličan đak, kako je moguće da si dobio trojku", i čiji stav nikada nije bio uvažen, razviće nisko samopuzdanje.

Zato, kada od vašeg deteta očekujete da bude brže, bolje, poslušnije ili samostalnije, to je očekivanje od sebe da ste ga sve to naučili, ali u svest ne dolazi tako, već se samo pitate, "kako ovo moje dete ovako...?". Kada uočite da ne poseduje osobine koje vi želite, sledi razočarenje, ne u dete, već u sebe, jer ste očekivali, pa minimum da je vaspitavanje lakše.. I to je model po kom se formiraju očekivanja... kao odgovor na nezdovoljenu potrebu, šeme se samo prenose.

Ako su vam očekivanja od sebe visoka, i uporno ih po svojim standardima ne zadovoljavate, zapitajte sebe "Da li sam stvarno nezadovoljan zbog realnih okolnosti ili je ovo nezadovoljstvo odraz mojih očekivanja?" "Šta je ono što stvarno želim?" "Mogu li ocekivanja da smanjim ili izmenim". Razlučite stvarnost i očekivanja i postanite ih svesni. Napravite jasnu razliku između onoga šta jeste i šta očekujete da ste, između očekivanja i realnosti!

Stavljanjem pred sebe stalno visokih ocekivanja izazivamo STRES! Još ako očekivanja od nas samih nisu praćena AKCIJOM koju prati PROMENA I PRILAGODJAVANJE, to može voditi u stalnu anksioznost. Anksioznost umanjuje mogucnost akcije i realizacije!

U suočavanju sa sopstvenim očekivanjima vodite se sledećim:

1. Proverite da li je to što očekujete od suštinske važnosti za vas i da li realizacija tog očekivanja zavisi od vas...

2. Budite nežni prema sebi, smanjite očekivanja i pomozite sebi i svom "unutrašnjem detetu" da kreira nov samopodržan i realan sistem očekivanja...

3. Razdvojite očekivanja od svojih potreba i želja, i...

4. Osvestite, zapišite i isprobajte svoja nova, podržavajuća očekivanja!

Šta se krije iza negativnih reakcija na izneverena očekivanja drugih ?

Očekujemo da će nas drugi voleti samo ako zadovoljavamo njihove zahteve?!

Koliko puta ste vi uradili nešto šta u tom trenutku niste želeli, da biste zadovoljili tu blisku osobu? Šta ako ni tada niste dobri? I šta kada drugi ne zadovoljavaju vaša očekivanja?

Sigurno ste se suočavali i sa očekivanjima da budete "bolji", date "više", i to ne možete izbeći, to nije do vas! Ali ono što možemo da kontrolišemo, jeste kako ćemo se osećati u tim situacijama. Pisala sam u o nesvesnim šemama koje učimo u detinjstvu i mogućnosti promene ovih obrazaca... Iza negativnih reakcija na izneverena očekivanja drugih krije se strah od uskraćivanja ne samo pripadnosti, već i ljubavi. Nesigurnost zbog potencijalnog odbacivanja. Jedino od nas zavisi da li ćemo na tuđa očekivanja osetiti stid, razočarenje ili neuspeh ili ćemo prihvatiti da ne možemo uvijek zadovoljiti druge i biti sa tim u miru. Medjitim, teško je obuzdati ono dete u nama reprogramirati sva njegova iskustva (dajte mu vremena).

Očekivanja da drugi zadovolje naše potrebe su na isti način nerealna kao i ova prva... Najčešći su uzrok razočarenja i ljutnje. Naše potrebe i stavovi nisu ultimativna istina samo zato što su naši. Ako stalno imate problem da vas ljudi omalovazavaju, iskoristavaju, ignorisu, ne uvazavaju, onda imate problem sa samopostovanjem, a ne sa drugima! I ocekujete da ce drugi biti takvi, pa vrebate bilo kakav signal...

Kada očekivanja prema sebi i drugima postanu realna, i prestanemo da živimo pod pritiskom tudjih očekivanja, dobijamo priliku da svoj život kreiramo prema sopstvenom izboru, a sebi i drugima dajemo priliku da budemo ono što zapravo jesmo, što donosi sa sobom spontanost, kreativnost, i slobodu!!!

Ne budite sami sebi prepreka. Druge ne možete zadovoljiti, ali o međusobnim potrebama i željama, bez očekivanja, možete razgovarati!

Jedino šta možete uraditi jeste da: BEZUSLOVNO VOLITE SEBE!

Tako će postati lakše da se nosite sa tuđim i svojim očekivanjima od drugih. Jednostavno, zar ne?!

#psihopraksis #ocekivanja #psiholoskirast #kontakt #komunikacija #ucenje #iskustvo